Bestijarijum
Milan Aleksić
Mihailo Vasiljević je rano odustao od ambicije da svog psa prikaže u uobičajenom svetlu: kao čovekovog najboljeg prijatelja, umiljato biće koje razume sve i ponekad gotovo liči na čoveka, te predstavlja produžetak gospodareve ličnosti.
Psi se bez sumnje već dugo, zbog njihove spremnosti, budnosti i čuvarnosti, koriste za čuvanje ovaca, što ih u izvesnim interpretacijama simbolički kvalifikuje kao pastire koji se staraju o stadu vernika. Oni su toliko privrženi svojim gospodarima da se, prema Aberdinskom bestijarijumu, dvesta pasa probilo kroz neprijateljske redove i oslobodilo kralja Garamentesa izgnanstva i robije.
Brojni su slučajevi u kojima su psi odbijali hranu posle smrti svog gospodara, a zapisano je i kako je jedan pas skončao skočivši u vatru na lomači za mrtvog gospodara. Veruje se, takođe, da pas lizanjem može izlečiti ranu, da su psi simbolični čuvari vrata zagrobnog života, a legende u Africi i Americi govore da su psi preci ljudi i pronalazači vatre.
Prateći i slikajući svog psa u različitim situacijama, Mihailo Vasiljević je bez sumnje ustanovio da je fotografija više alatka za istraživanje nego za puko beleženje. Svestan da svaka serija fotografija, osim o određenoj temi, govori i o samoj fotografiji, Mihailo odaje poštovanje tehnici koju koristi za pravljenje slika, i premešta se, kao i publika, u poziciju tumača sopstvenog istraživanja, ali i nasleđa njemu omiljenog medija.
Posle godina rada na formiranju slikovnice o svom psu, autor će uvideti da kod ovih stvorenja postoji mnogo više od onoga što se pretpostavlja.
Neki narodi veruju da psi imaju 52 osobine, od kojih je pola sveto, a pola prokleto. Neki pak za neprijatelja kažu da napada kao čopor pasa, dok je jedna od najsurovijih kazni – baciti čoveka čoporu pasa da ga rastrgnu.
Karakteristično je za pse, na primer, da hoće da pojedu ono što su povratili, što bi moglo označavati one koji su posle priznanja nastavili s ponižavanjem i starim grehovima. Poznato je da su psi skloni da ispuste komad mesa iz usta kako bi uhvatili njegov odraz kada ga ugledaju na glatkoj površini reke, označavajući, u nekim tumačenjima, gramzive, koji izgube ono što imaju želeći iluziju koja postoji samo u slici ogledala.
Pas je poznat i kao sinonim za mušku prostituciju, zbog čega je nepodoban za žrtvovanje bogu.
Fotografije Stvorenja daju mogućnost i za niz drugih tumačenja, ali nas nesumnjivo podsećaju da postoji mnoštvo interesantnih pojava oko nas koje nismo primetili, zato što, po pravilu, nismo dovoljno pažljivo gledali.
Psima su se, pored Mihaila Vasiljevića, bavili i brojni savremeni umetnici, poput Endija Vorhola, Dejvida Hoknija, Roja Lihtenštajna, Aleksa Kaca i Vilijama Vegmana. U jednom od osvrta na mesto pasa u umetnosti sa samopouzdanjem se zaključuje da će „psi bez sumnje nastaviti da ’cvetaju’ u umetnosti i ubuduće“.
Verovatno zato što, bez obzira na to o čemu je reč, umetnost uvek jeste i o samoj umetnosti.
Milan Aleksić, “Bestijarijum”, katalog izložbe “Stvorenje”, Kulturni centar Beograda, Beograd, 2006.
Milan Aleksić je fotograf i redovni profesor na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, Novoj akademiji umetnosti u Beogradu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
© Milan Aleksic