MIHAILO VASILJEVIĆ

SVETLA STRANA RASLOJAVANJA
Miha Colner

“Svet nije pravedan; suoči se sa tim!” Ljudi (i siromašni i obespravljeni) često imaju ovakvo stanovište kada gledaju na rastuće probleme nejednake raspodele bogatstva i prihoda. Sveprisutno raslojavanje društva izgleda kao krajnja posledica globalizacije. Ovaj pravi novi svetski poredak, nadnacionalni i univerzalni, nameće određeni skup vrednosti i pravila pojedincima, društvima i čitavim državama, bez razlike. Parlamentarna demokratija (ili bolje partokratija) uz ekonomiju slobodnog tržišta jeste propisani, dominantni model koji malo država sme da odbije. Ukoliko se to desi, one završavaju u stalnom strahu od invazije ili unutrašnje destabilizacije koja vodi do građanskog rata. Raslojavanje je posledica rasprostranjenog prelaza u korporativni način razmišljanja, u novu religiju nevidljive ruketržišta koja rešava sve probleme unutar društva, i kao takva, izgleda neizbežno.

Ali kako smo dospeli dovde? Zašto su ljudi tako lako odustali od ideje društvene i ekonomske jednakosti? Jedan odgovor moguće je pronaći u primeru iz novije istorije Jugoslavije i njenih država naslednica – čini se da su ljudi ovde jednostavno sami želeli takvu promenu. Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, običan građanin Jugoslavije verovao je da je sloboda poslovanja bila daleko važnija od prava na zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i dom. Ljudi su se borili za neregulisano tržište. Roba sa Zapada često je povezivana sa slobodom izbora (u veoma materijalnom smislu): sloboda vlasništva, sloboda upotrebe, sloboda sve veće želje za posedovanjem, i na kraju, sloboda pokazivanja. A onda, sasvim nemilosrdno i nasilno, novi svetski poredak nagrnuo je uzastopnim talasima u bivšu Jugoslaviju. Danas, dve decenije kasnije, ona je uspela da promeni svoj kulturni pejzaž.

U svojim fotografijama, Mihailo Vasiljević dokumentuje simbole društveno-političkih promena širom Srbije koji odražavaju duboko nezadovoljstvo većine stanovnika koja je naučila da nema svako šansu da postane deo elite. Pored toga, većina je podjednako brzo naučila da kapitalizam ne dovodi uvek do zdrave konkurencije posle koje najbolji pobedi, kao i da je priča o čoveku koji je počeo od nule i izgradio imperiju – samo bajka. U svojim serijama fotografija, kao što su Trans. (2009-2016), Topografija Beograda (2011-2016), i Novi novac (2011-2016), Vasiljević istražuje različite aspekte društvenog i ekonomskog propadanja koji se kriju iza pojma tranzicija.

Slično kao i raniji projekti, njegov najnoviji dugoročni rad pod nazivom Novi novac prepoznatljiv je i ambivalentan jer odvraća pogled od gorke stvarnosti novog društva. Umesto toga, Vasiljević u njemu prati i dokumentuje sjaj novih bogataša Srbije – njihove kuće, automobile, naselja i sigurnosne sisteme. On prodire u svet koji većina građana Srbije nema priliku da doživi ili čak vidi svojim očima. Istovremeno, ovo je svet koji se vidi i živi svaki dan kroz gledanje televizije, čitanje štampe i surfovanje internetom. Masovni mediji i popularna kultura postali su vesnici raskošnog stila života, kulture slavnih i glamura više klase. Ljudi su bombardovani propagandom koja u njima budi želju za posedovanjem i pripadanjem kasti koja sebi može da priušti udoban život bez stresa i svakodnevnih briga, čak i slobodu od posla kao načina izdržavanja života. Odjednom, svi žele da budu bogati i slavni – želja i nada za postizanjem tera ljude napred. Na taj način nema ozbiljnog otpora sve većem raslojavanju.

Ali, stvari koje Vasiljević predstavlja, imaju još jednu, malo tamniju stranu. Fotografije prikazuju atribute novog bogatstva kao što su dizajnirane kuće, luksuzna garderoba, jahte, džipovi i golf tereni ali se, istovremeno, fokusiraju i na označitelje paranoje koja nastaje kao posledica straha od spoljašnjeg sveta: sveta prepunog siromaštva, kriminala i svih vrsta gadnih stvari. Kao i u mnogim zemljama trećeg sveta, elita u Srbiji želi da živi povučeno, daleko od očiju običnih ljudi koji predstavljaju potencijalnu opasnost za njihovu imovinu. Njihove kuće i automobili uporišta su opremljena nadzorom i naprednim sistemima bezbednosti koje služe za ublažavanje straha od gubitka privilegovanog života. Lična bezbednost, međutim, nije jedini razlog za život u zaštićenom okruženju sa istomišljenicima sličnog materijalnog stanja. Pravi razlog je taj što elita ne želi da vidi uznemirujuće slike siromaštva i nepravde. One im smetaju dok spavaju. One plaše njihovu decu. One uzrokuju dugotrajne traume. Raslojavanje je zaista lepo, ali samo ako stojite na njegovoj svetloj strani.

Miha Colner je istoričar umetnosti koji radi u različitim poljima savremene umetnosti i društvenih nauka kao nezavisni kustos, pisac i urednik. http://mihacolner.com/